У име Бога, благодарног и милостивог...
Већ
40 година - или можда дуже, не сећам се - радим све што могу како бих
људима обезбедио куће, болнице и школе, а кад су били гладни, давао сам
им храну. Чак сам од Бенгазија, који је био пустиња, направио плодну
земљу. Изборио сам се с нападима оног каубоја Регана. Кад је он убио
моју усвојену ћерку, хтео је да убије мене, а уместо мене, убио је то
невино дете. Онда сам помагао мојој браћи и сестрама из Африке новцем за
Афричку унију.
Радио сам све што сам могао како би људи разумели
концепт праве демократије, у којој народни комитети управљају земљом.
Али то никад није било довољно, као што ми неки кажу, јер чак и неки
који имају куће са 10 соба, нова одела и намештај никад нису били
задовољни.
Тако себични, увек су захтевали још. Говорили су
Американцима и другима који су долазили да су им потребни "демократија" и
"слобода", не схватајући да је то кољачки систем у којем велики пси
једу мале псе. Али они су били зачарани тим речима, не схватајући да у
Америци нема бесплатних лекова, нема бесплатних болница, нема бесплатних
кућа, нема бесплатног образовања, нема бесплатне хране, осим када људи
просе или стају у дугачке редове да би добили чинију супе.
Не, без обзира на то што сам радио, некима никад није
било доста. Али други, други су знали да сам ја син Гамала Абдела Насера
(бившег египатског председника), јединог правог арапског и муслиманског
вође кога смо имали после Саладина. Он је узео Суецки канал за свој
народ, а ја сам узео Либију за свој народ, и покушавао да идем његовим
стопама, да мој народ буде слободан од колонијалне доминације - од
лопова који би крали од нас.
Сада ме напада највећа сила у војној историји, мој мали
афрички син, Обама, хоће да ме убије, да одузме слободу нашој земљи, да
нам узме наше бесплатне куће, наше бесплатне лекове, наше бесплатно
образовање, нашу бесплатну храну, и да све то замени америчким
лоповлуком који се зове капитализам. Али сви ми у Трећем свету знамо шта
то значи - значи да корпорације управљају државама, да управљају светом
и да народ пати.
Дакле, за мене нема алтернативе. Ја морам да се борим
и, ако Бог тако хоће, да умрем пратећи његов пут, пут који је нашу
државу учинио плодном земљом, богатом храном и здрављем, и чак нам
омогућио да помогнемо нашој афричкој и арапској браћи и сестрама да раде
овде с нама, у Либијској Џамахирији.
Не желим да умрем, али ако дође до тога - да бих спасао
ову земљу, свој народ, све хиљаде њих који су сви моја деца - нека буде
тако.
Нека овај мој тестамент буде мој глас свету, глас да
сам устао против крсташких напада НАТО, устао против окрутности, устао
против издаје, устао против Запада и његових колонијалних амбиција, и да
сам стајао заједно са својом афричком браћом, са својом правом арапском
и муслиманском браћом, као светионик.
Док су други градили замкове, ја сам живео у скромној
кући и у шатору. Никад нисам заборавио своју младост у Сирту, нисам
улудо трошио наше национално богатство и, као Саладин, наш велики
муслимански вођа, који је спасао Јерусалим за ислам, за себе сам узимао
мало...
На Западу ме неки зову лудаком, али они знају истину,
па ипак настављају да лажу, они знају да је наша земља независна,
слободна и да није у колонијалним канџама. Они знају да је моја визија
јасна, да је мој пут јасан за мој народ и да ћу се до последњег даха
борити за нашу слободу. Нека нам свемоћни Бог помогне да останемо
верујући и слободни.
Нема коментара:
Постави коментар